Nepotrebno je naglašavati vezu između psa i koske i nepotrebno je tu vezu posebno objašnjavati. Međutim, neophodno je razlučiti kada, kako i zašto treba uključiti koske u ishranu pasa i mnogobrojne zablude vezane za upotrebu istih.
Psi su u prirodi bili lovci, nemilosrdni regulatori zdravstvenog stanja mnoge divljači koju su lovili samim tim što su iz krda uklanjali slaba, bolesna i spora grla. U njihovoj ishrani znači prvenstveno su bile druge životinje, ali mnogi greše ako misle da su kosti te koje je pas najviše tražio.
Kao prvo, nakon otvaranja utrobe, prvo se upotrebljavao sadržaj želuca i creva, kao i iznutrice i krv, a tek onda mišići i kosti. Znači kost dolazi na kraju kao sladak zalogaj umesto četkice za zube i kao vežba za zube i desni. U prirodi nije ništa slučajno, pa ni ovakav raspored.
Ali, pitanje koje se sada postavlja je : A u čemu je onda problem? U tome što se mnogi vlasnici pasa plaše upotrebe kostiju i psu tek posle pet ili šest meseci ubacuju kosti u ishranu. Ustvari, izraz ishrana je pretežak, recimo, ubacuju kosku kao poslasticu. Razlog za ovo je verovatno strah da pas nije sposoban da polomi kost pa će mu se zaglaviti između zuba, ili da će pocepati , to jest zabosti se u obraz, ždrelo, jednjak ili creva, ili da će izazvati zatvor. Nešto od ovoga je tačno, a nešto je čista zabluda, pa ćemo se u sledećim redovima pozabaviti ovim detaljnije.
Štene koje je progledalo, prohodalo i dobilo prve zube ni nema potrebu za kostima sve dok je sa mamom i pije mleko. Kako štene raste, količina mleka se smanjuje, a potreba za dodatnom ishranom je sve veća. U principu treba pustiti da ih kuja doji bez ograničenja, jer ona najbolje zna kada je trenutak da im okrene leđa i zavrne slavinu. Znači, osim što ćemo hraniti mamu maksimalno u tim danima, štencima se nećemo opterećivati. Ali, posle čišćenja od glista sa dvadesetak dana i uvođenja druge hrane osim mleka, u psima se polako javlja nagon za novom vrstom ishrane i oni i sami postepeno napuštaju majku i mleko igra sve manju ulogu.
Kako rastu, njihove vilice su sve jače , pa se javlja i potreba za hranom koja će uposliti malo ozbiljnije te iste vilice koje bi jednog dana trebale da hvataju i ubijaju plen. Naravno, one nisu sposobne da savladaju ozbiljne kost i za sada mogu da se igraju sa hrskavičavim završecima na kostima , što za njih predstavlja strašan izazov, ali i veliko zadovoljstvo. Posle tih prvih pokušaja , kada su to već dečkići i devojčice od po dva meseca, možemo da ih iznenadimo s vremena na vreme nekom kuvanom koskom, i tu preporučujemo pre svega svinjske papke, i to od mlađih kategorija, koje su relativno mekše. Pas neće moći da se izbori sa kompletnim papkom, ali njegovo uživanje neće moći ni sa čim da se uporedi.
U ovo vreme, to jest sve do izmene zuba i stvarnog jačanja vilica, treba izbegavati šuplje živinske kost tipa batak, karabatak i krila, koje pas još uvek nema snagu da smrvi i koje, kada puknu, mogu zaista da se zabodu negde u ustima. Kasnije, kada pas napuni godinu dana ni ove kosti za njega nisu problem jer snagom vilica on ih bukvalno mrvi i onemogućava da se stvore oštriji delovi koji mogu da budu opasni.
Na žalost, uvek postoji opasnost da se kost prepreči na gornjem nepcu, ili da se uglavi između obraza i vilice, ali smatram da bez obzira na to psu od malena treba omogućiti da uživa u ovom prirodnom delikatesu. Ne mogu da negiram činjenicu da danas postoji mnogo industrijskih zamena za kost, ali smatram da ako želimo da sačuvamo životinju u svom psu, treba i da mu omogućimo da jede ono što su jeli i njegovi peci.
Isti je problem i sa ribom. Iako je zdrava, veliki broj vlasnika izbegava da je daje svojim psima zbog kostiju. Za dvadeset godina prakse kao veterinar i vlasnik pasa nisam video nijedan slučaj gde je riblja kost bila uzrok neke povrede digestivnog aparata, dalje od usta, Pas, koji nije žvakač, već razdirač koji guta velike komade hrane, već je prirodno pripremljen i za takvu vrstu ishrane. Njegovi zubi i inače nisu građeni da žvaće hranu, tako da je ostali deo aparata za varenje pripremljen za grubu nesažvakanu i “kostičavu” hranu koju sa uspehom razgrađuje. Dakle , osim papalina, girica i drugih ribica preporučujem i druge, veće ribe, naravno, kuvane, jer nikad ne znate šta može da se nađe u mesu i bolje je termički ga obraditi.
Mogu vam reći da je moj prvi veliki šnaucer obožavao skušu čije je glave gutao u skoku, dok se recimo šaranovim glavama bavio malo duže. Pošto sam se tada i ja malo pribojavao ribljih kostiju, nisam smeo da dajem ostatke od riba, ali kada sam se uverio u njenu sposobnost uništavanja ribe, počeo sam da dajem i to.
Dakle, da rezimiramo. Ne bojite se kostiju, samo nemojte preterivati sa njima. Da, i to je važan detalj. Ako preterate sa kostima, što se obično dešava u vreme slavlja, može se desiti da vam pas dobije takav zatvor da bez tople klizme ne možete ništa da učinite, a to ćete znati ako vidite izmet koji teško izlazi i boje je i konzistencije maltera (to je lakši slučaj kada se pas ipak nekako oslobodi sadržaja) ili pas danima nema stolicu i vidi se da se muči, da je neveseo i da odbija hranu. Znači, pomalo, ali više puta nedeljno, s tim da mlađim psima dajete mekše kosti sa dosta hrskavice, a velikim sve ostalo. I, ne brinite, priroda je odavno rešila taj problem, tako da je vaše da psu samo omogućite da ostane pas, a on, verujte mi samo to i traži od nas.
Izvor: O Psima S Ljubavlju
Psi su u prirodi bili lovci, nemilosrdni regulatori zdravstvenog stanja mnoge divljači koju su lovili samim tim što su iz krda uklanjali slaba, bolesna i spora grla. U njihovoj ishrani znači prvenstveno su bile druge životinje, ali mnogi greše ako misle da su kosti te koje je pas najviše tražio.
Kao prvo, nakon otvaranja utrobe, prvo se upotrebljavao sadržaj želuca i creva, kao i iznutrice i krv, a tek onda mišići i kosti. Znači kost dolazi na kraju kao sladak zalogaj umesto četkice za zube i kao vežba za zube i desni. U prirodi nije ništa slučajno, pa ni ovakav raspored.
Ali, pitanje koje se sada postavlja je : A u čemu je onda problem? U tome što se mnogi vlasnici pasa plaše upotrebe kostiju i psu tek posle pet ili šest meseci ubacuju kosti u ishranu. Ustvari, izraz ishrana je pretežak, recimo, ubacuju kosku kao poslasticu. Razlog za ovo je verovatno strah da pas nije sposoban da polomi kost pa će mu se zaglaviti između zuba, ili da će pocepati , to jest zabosti se u obraz, ždrelo, jednjak ili creva, ili da će izazvati zatvor. Nešto od ovoga je tačno, a nešto je čista zabluda, pa ćemo se u sledećim redovima pozabaviti ovim detaljnije.
Štene koje je progledalo, prohodalo i dobilo prve zube ni nema potrebu za kostima sve dok je sa mamom i pije mleko. Kako štene raste, količina mleka se smanjuje, a potreba za dodatnom ishranom je sve veća. U principu treba pustiti da ih kuja doji bez ograničenja, jer ona najbolje zna kada je trenutak da im okrene leđa i zavrne slavinu. Znači, osim što ćemo hraniti mamu maksimalno u tim danima, štencima se nećemo opterećivati. Ali, posle čišćenja od glista sa dvadesetak dana i uvođenja druge hrane osim mleka, u psima se polako javlja nagon za novom vrstom ishrane i oni i sami postepeno napuštaju majku i mleko igra sve manju ulogu.
Kako rastu, njihove vilice su sve jače , pa se javlja i potreba za hranom koja će uposliti malo ozbiljnije te iste vilice koje bi jednog dana trebale da hvataju i ubijaju plen. Naravno, one nisu sposobne da savladaju ozbiljne kost i za sada mogu da se igraju sa hrskavičavim završecima na kostima , što za njih predstavlja strašan izazov, ali i veliko zadovoljstvo. Posle tih prvih pokušaja , kada su to već dečkići i devojčice od po dva meseca, možemo da ih iznenadimo s vremena na vreme nekom kuvanom koskom, i tu preporučujemo pre svega svinjske papke, i to od mlađih kategorija, koje su relativno mekše. Pas neće moći da se izbori sa kompletnim papkom, ali njegovo uživanje neće moći ni sa čim da se uporedi.
U ovo vreme, to jest sve do izmene zuba i stvarnog jačanja vilica, treba izbegavati šuplje živinske kost tipa batak, karabatak i krila, koje pas još uvek nema snagu da smrvi i koje, kada puknu, mogu zaista da se zabodu negde u ustima. Kasnije, kada pas napuni godinu dana ni ove kosti za njega nisu problem jer snagom vilica on ih bukvalno mrvi i onemogućava da se stvore oštriji delovi koji mogu da budu opasni.
Na žalost, uvek postoji opasnost da se kost prepreči na gornjem nepcu, ili da se uglavi između obraza i vilice, ali smatram da bez obzira na to psu od malena treba omogućiti da uživa u ovom prirodnom delikatesu. Ne mogu da negiram činjenicu da danas postoji mnogo industrijskih zamena za kost, ali smatram da ako želimo da sačuvamo životinju u svom psu, treba i da mu omogućimo da jede ono što su jeli i njegovi peci.
Isti je problem i sa ribom. Iako je zdrava, veliki broj vlasnika izbegava da je daje svojim psima zbog kostiju. Za dvadeset godina prakse kao veterinar i vlasnik pasa nisam video nijedan slučaj gde je riblja kost bila uzrok neke povrede digestivnog aparata, dalje od usta, Pas, koji nije žvakač, već razdirač koji guta velike komade hrane, već je prirodno pripremljen i za takvu vrstu ishrane. Njegovi zubi i inače nisu građeni da žvaće hranu, tako da je ostali deo aparata za varenje pripremljen za grubu nesažvakanu i “kostičavu” hranu koju sa uspehom razgrađuje. Dakle , osim papalina, girica i drugih ribica preporučujem i druge, veće ribe, naravno, kuvane, jer nikad ne znate šta može da se nađe u mesu i bolje je termički ga obraditi.
Mogu vam reći da je moj prvi veliki šnaucer obožavao skušu čije je glave gutao u skoku, dok se recimo šaranovim glavama bavio malo duže. Pošto sam se tada i ja malo pribojavao ribljih kostiju, nisam smeo da dajem ostatke od riba, ali kada sam se uverio u njenu sposobnost uništavanja ribe, počeo sam da dajem i to.
Dakle, da rezimiramo. Ne bojite se kostiju, samo nemojte preterivati sa njima. Da, i to je važan detalj. Ako preterate sa kostima, što se obično dešava u vreme slavlja, može se desiti da vam pas dobije takav zatvor da bez tople klizme ne možete ništa da učinite, a to ćete znati ako vidite izmet koji teško izlazi i boje je i konzistencije maltera (to je lakši slučaj kada se pas ipak nekako oslobodi sadržaja) ili pas danima nema stolicu i vidi se da se muči, da je neveseo i da odbija hranu. Znači, pomalo, ali više puta nedeljno, s tim da mlađim psima dajete mekše kosti sa dosta hrskavice, a velikim sve ostalo. I, ne brinite, priroda je odavno rešila taj problem, tako da je vaše da psu samo omogućite da ostane pas, a on, verujte mi samo to i traži od nas.
Izvor: O Psima S Ljubavlju
